Aleksandar Simić (Beograd, 1972) je diplomirao na Katedri za brodogradnju Mašinskog fakulteta u Beogradu 1998, magistrirao 2005. sa tezom „Metode za određivanje svojstava upravljivosti broda”, i doktorirao sa disertacijom „Energetska efikasnost rečnih samohodnih teretnih brodova” 2012. godine.

Na Katedri za brodogradnju je od 1998. godine zaposlen kao saradnik u nastavi, od 1999. kao asistent pripravnik, od 2005. kao asistent, od 2013. kao docent, i od 2022. kao vanredni profesor, gde drži nastavu iz predmeta Kormilarenje broda, Oprema broda, Otpor broda i Propulzija broda. U fokusu njegovih istraživanja su problemi vezani za brodsku hidrodinamiku, kojima se bavi teorijski, numerički i eksperimentalno. U periodu između 2009. i 2011. godine boravio je u kraćim periodima u prestižnim evropskim institutima za brodsku hidrodinamiku u Beču i Duizburgu, kao i na dvomesečnom studijskom usavršavanju u kompaniji „Via Donau” u Beču, koja se bavi razvojem i unapređenjem vodnog transporta unutrašnjim plovnim putevima.

Uporedo s nastavom, kroz saradnju sa privredom bio je angažovan na velikom broju stručnih projekata. Osim toga, učestvovao je u više naučno-istraživačkih projekata koji su finansirani od strane Ministarstva za nauku RS, kao i dva međunarodna projekta (FP7 i EUSDR – EU strategy for Danube region). Aktivni je član Radne grupe Instituta za standardizaciju Srbije, koja je zadužena za standardizaciju u oblasti brodogradnje za brodove i plovidbu na unutrašnjim plovnim putevima, kao i opreme i elemenata konstrukcije malih plovila, uključujući i čamce i opremu za spasavanje. Pored toga, stalni je član i Radne grupe Centra za istraživanje nesreća u vodnom saobraćaju.

Autor i koautor je dve monografije i većeg broja naučnih i stručnih radova koji su objavljivani u vodećim međunarodnim časopisima. Recenzirao je veći broj radova za međunarodne časopise iz oblasti brodogradnje. Monografija „Design of Contemporary Inland Waterway Vessels: the Case of the Danube River” u izdanju Springera, dobila je Godišnju nagradu Mašinskog fakulteta za najbolju knjigu u 2021. godini. Osim toga, za istraživački rad, kao deo tima Katedre za brodogradnju, nagrađen je 2015. godine prestižnom međunarodnom nagradom „Vice Admiral E.L.Cochrane Award”, koju dodeljuje američko Društvo brodograđevnih i pomorskih inženjera (SNAME). Član je udruženja DBIT, RINA i SNAME. Od početka školske 2023. godine je v.d. šefa Katedre za brodogradnju.

Nikola Momčilović (Kotor, 1981) je na Katedri za brodogradnju Mašinskog fakulteta u Beogradu diplomirao 2007, a doktorirao 2014. godine disertacijom „Modeliranje čvrstoće ortotropnih panela brodske konstrukcije ekvivalentnim neorebrenim pločama”. Tokom doktorskih studija usavršavao se u Međunarodnom centru za mehaniku u Udinama i kompaniji „Via Donau” u Beču.

Kao saradnik u Inovacionom centru Mašinskog fakulteta zaposlio se 2007, a na Katedri za brodogradnju je 2011. izabran za asistenta, 2015. za docenta i 2022. godine za vanrednog profesora. Drži nastavu iz predmeta Brodske konstrukcije (1 i 2) i Čvrstoća broda (1 i 2).

Pored velikog broja projekata vezanih za privredu, učestvovao je u nacionalnim i međunarodnim projektima, zajedno sa članovima Katedre za brodogradnju. Neki od međunarodnih projekata su: NOVIMAR – Novel lwt and Maritime transport concepts (HORIZON 2020) i WECANet – A pan-European Network for Marine Renewable Energy with a focus on Wave Energy (COST, član komiteta projekta). U svom istraživanju najviše se bavi čvrstoćom brodova, a pogotovo analizama brodskih (i drugih) konstrukcija primenom metode konačnih elemenata. Koautor je knjige „Design of Contemporary Inland Waterway Vessels: The Case of the Danube River” (Radojčić D., Simić A., Momčilović N., Motok M., Friedhoff B.), koja je 2021. dobila Godišnju nagradu Mašinskog fakulteta za najbolju knjigu. Član je Britanskog kraljevskog društva brodograđevnih inženjera (RINA), Američkog društva brodograđevnih i pomorskih inženjera (SNAME) i Društva brodograđevnih inženjera i tehničara Srbije (DBIT). Od decembra 2023. godine postao je i predsednik Društva brodograđevnih inženjera i tehničara Srbije (DBIT).

Milan Kalajdžić (Beograd, 1982) je diplomirao na Katedri za brodogradnju Mašinskog fakulteta u Beogradu 2006, a doktorirao 2014. godine disertacijom „Kretanje jedrilice pod dejstvom promenljivog vetra”. Dobitnik je brojnih studentskih nagrada za izvanredan uspeh.

Na Katedri za brodogradnju je zaposlen od 2006. kao istraživač, od 2010. kao asistent, od 2015. kao docent i od 2020. godine kao vanredni profesor. Drži nastavu iz predmeta: Brodski sistemi, Računarski alati u brodogradnji i Projektovanje broda. Kao član Katedre, angažovan na brojnim domaćim i međunarodnim naučno-istraživačkim projektima, te je kao jedan od članova tima koji je vodio prof. Milan Hofman, dobitnik nagrade „The RINA and Lloyd’s Register Educational Trust Ship Safety Award” za 2007. godinu. Bavio se, u okviru stručnih aktivnosti, i proračunima stabiliteta neoštećenih, oštećenih i nasukanih brodova, kao i brodskim merenjima u realnim uslovima plovidbe. Radio je i na proračunima uređaja za konverziju energije talasa u električnu energiju. Projektovao je i učestvovao u izvođenju više plovnih objekata – jahti. Član je društava DBIT i RINA.

Stefan Rudaković (Beograd, 1989) je na Katedri za brodogradnju Mašinskog fakulteta u Beogradu diplomirao 2014. i doktorirao 2021. godine disertacijom „A novel approach to stability assessment of river-sea ships”. Tokom studija, obavio je nekoliko praksi: brodogradilište „Vahali” u Beogradu (2012), kompanija „Via Donau” u Beču (2012), i klasifikaciono društvo „Biro Veritas” u Antverpenu (2015). Takođe, učestvovao je u Erasmus+ programu razmene studenata, tokom kojeg je uradio deo istraživanja za doktorsku disertaciju na Univerzitetu u Trstu (2018). Dobitnik je DAAD stipendije zahvaljujući kojoj je sproveo dvoipomesečno istraživanje u institutu DST u Duizburgu (2024).

Na Katedri za brodogradnju je od 2014. zaposlen je kao istraživač-saradnik, od 2015, kao asistent, a u zvanju docenta je od 2021. godine. Drži nastavu iz predmeta: Plovnost i stabilitet broda (1 i 2), Ponašanje broda na talasima, Geometrija broda i Međunarodni propisi u brodogradnji.

Učestvovao je u međunarodnom istraživačkom projektu „NOVIMAR” u okviru programa Horizon2020, kao i na projektu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja „Razvoj nove generacije sigurnih, efikasnih i ekoloških (SE-EKO) brodova”. Takođe, bio je rukovodilac projekta „Confluence Belgrade” i vođa studentskog tima Katedre. Aktivno se bavi istraživačkim radom iz oblasti stabiliteta i sigurnosti broda, ponašanja broda na talasima, propisima u brodogradnji i brodske hidrodinamike. Član je društava DBIT i RINA.

Ines Ivković (Kotor, 1997) je na Katedri za brodogradnju Mašinskog fakulteta u Beogradu završila master studije 2022. sa temom master rada „Analiza potencijala smanjenja težine broda upotrebom sendvič panela na primjeru morskog broda za rasuti teret”. Više puta je nagrađivana povodom Dana fakulteta za izvanredan uspeh postignut na Osnovnim i Master akademskim studijama. Tokom studija je obavila stručnu praksu u firmi „Ocean Pro Marine Engineers” u Beogradu (2021). Nakon studija je godinu dana radila u firmi „Argo Navis Bespoke Yachting” u Beogradu (2022), a potom još godinu dana u firmi „Argo Navis International” u Tivtu (2023-2024). Doktorske studije je upisala 2023. godine.

Na Katedri za brodogradnju je od 2024. zaposlena je kao asistentkinja. Drži vežbe iz predmeta Geometrija broda.

Za vreme master studija je učestvovala u radu studentskog tima Katedre u izradi projekta „Sava ECO”. Aktivno se bavi istraživačkim radom u oblasti energetske efikasnosti brodova i metoda za procenu performansi plovila. Članica je društava DBIT i RINA.

Jakov Matvejevič Hlitčijev (Nahičevan na Donu, 1886 – Beograd, 1963) je diplomirao na Odseku za brodogradnju Politehničkog instituta u Sankt Peterburgu 1911. godine. Radio je kao konstruktor u ruskom Admiralitetu i kao profesor na fakultetima u Sankt Peterburgu i Hersonu.

Posle Prvog svetskog rata, u talasu ruskih emigranata doselio se u Beograd, gde je uskoro postao nastavnik na Građevinskom fakultetu, držeći predavanja iz predmeta Otpornost materijala i Mehanika. U periodu neposredno posle Drugog svetskog rata, kada su doktorati bili krajnje retka pojava, vodio je i doveo do stepena doktora nauka niz perspektivnih mlađih inženjera, koji su potom predstavljali prvi talas posleratnih nastavnika na Građevinskom i Mašinskom fakultetu. Hlitčijev je sa saradnicima osnovao i Jugoslovensko društvo za mehaniku i učestvovao u organizovanju njegovih kongresa. Preskačući stepen dopisnog člana, 1955. godine izabran je za redovnog člana SANU, gde je učestvovao u radu njenog Odeljenja za tehničke nauke.

Sa profesorom Stevanom Stevovićem 1948. godine osnovao je Katedru za brodogradnju i na njoj je bio prvi predavač za predmete Teorija broda i Čvrstoća broda. Objavio je niz naučnih radova, monografiju „Poglavlja iz teorije elastičnosti”, udžbenik „Poglavlja iz proračuna brodskih konstrukcija”, itd.

Stevan Stevović (Niš, 1902 – Beograd, 1986) je diplomu mašinsko-elektrotehničkog inženjera stekao na Tehničkom fakultetu u Beogradu 1927. godine. Posle službovanja u Ministarstvu saobraćaja i Srednjetehničkoj školi u Beogradu, 1930. godine odlazi u Nemačku i potom u Češku, gde narednih pet godina provodi radeći u firmama Borsig-Fegel (Berlin), Kolben Danjek (Prag), Škoda (Plzenj) i Smihov (Prag), uglavnom na problemima konstruisanja lokomotiva, pumpi, klipnih parnih mašina, parnih turbina itd. Po povratku u domovinu zapošljava se 1934. godine u Brodarskoj radionici Direkcije rečne plovidbe, a potom u Ministarstvu železnice.

Godine 1937. izabran je za docenta za predmet Parne mašine i regulatori na Tehničkom fakultetu u Beogradu. Neposredno pred rat provodi jednu godinu na usavršavanju u Češkoj, a vreme okupacije je u Beogradu. Godine 1946. izabran je za vanrednog profesora pri Katedri za tehničke mašine.

Sa profesorom Jakovom Hlitchijevom 1948. godine je osnovao Katedru za brodogradnju, preuzimajući najpre predmet Brodske mašine i mehanizmi (kasnije Brodske pomoćne mašine), a potom i Otpor i kretanje broda. Njegov habilitacioni rad Radna upoređenja točkova i propelera na rekama prihvaćen je 1957. godine, te je 1963. izabran za redovnog profesora, gde je predavao do odlaska u penziju 1972. godine. Više godina bio je šef Katedre i rukovodilac Zavoda za brodogradnju.

Uz rad u nastavi, profesor Stevović je bio angažovan i na rešavanju niza inženjerskih problema iz oblasti kotlova, parnih mašina i turbina, brodskih propelera i točkova (revizija transportnih uređaja u rudnicima Aleksinac, Jelašnica, Oplenac, rekonstrukcija pumpnog postrojenja pivare Bajloni, proračun propelera za brod Katarina Harle, itd.). Jedno vreme bio je i honorarni šef mašinske službe u Elektrani Beograd. Ima i tri priznata patenta iz oblasti parnih postrojenja.

Nenad Zrnić (Šabac, 1909 – Beograd, 1991) je završio Mašinski odsek Tehničkog fakulteta u Beogradu 1931. i doktorirao 1959. godine na Mašinskom fakultetu u Beogradu disertacijom „Određivanje glavnih dimenzija pri projektovanju broda”. Radio je kao inženjer u Fabrici aviona „Luj Brege” u Kraljevu (1931–1933), Radionici rečne plovidbe na Adi Ciganliji (1933–1935), Garaži-radionici Zastupništva automobila „V. H. Smajt” u Beogradu (1935–1936), Brodarstvu Prometne banke u Beogradu (1936–1945), Glavnoj upravi rečnog saobraćaja (1945–1949).

Od 1949. je radio kao viši industrijski inženjer na Mašinskom fakultetu, a zatim je izabran za docenta za predmet Konstrukcija i oprema broda. Od 1954. godine je vanredni, a od 1960. do odlaska u penziju 1978. godine, kao redovni profesor. Dugo godina je bio šef Katedre za brodogradnju i u dva navrata prodekan Mašinskog fakulteta (1953–1954, 1960–1962). Objavljivao je naučne i stručne radove iz čvrstoće broda, projektovanja tehničke flote, brodogradilišta i rečnog saobraćaja. Godine 1972. izabran je za dopisnog a 1985. i za redovnog člana SANU. Dugo godina bio je direktor Instituta tehničkih nauka SANU.

Zrnić je, između ostalog, bio projektant prvog broda izgrađenog u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata za stranog naručioca (plovna dizalica za Tursku, 1954), kao i više domaćih plovnih bagera (vedričara i refulera) što je i bilo u centru njegove stručne aktivnosti. Shodno tome osnovao je Laboratoriju za bagere u Vinči. Projektovao je niz brodogradilišta u zemlji i inostranstvu (Burma, Indonezija, Bangladeš). Autor je nekih originalnih ideja i rešenja (člankasti brod). Zaslužan je za uvođenje potiskivanih sastava na našim rekama – umesto dotadašnjih tegljenih. Dobitnik je Oktobarske nagrade 1966. godine.

Borivoje Ribar (Krnjak, Kordun, 1917 – Beograd, 2004) je diplomirao 1941. godine na Tehničkom fakultetu u Zagrebu, Strojarski odsek – brodograđevni smer. Za vreme Drugog svetskog rata je radio u Upravi rečnog saobraćaja u Beogradu. Po oslobođenju se zapošljava u Sekciji za vađenje potopljenih plovnih objekata, potom prelazi u brodogradilište „Apatin” (1945–1947), a nakon toga u Projektantskom zavodu rečnog saobraćaja (1947–1951).

Godine 1951. kao industrijski inženjer Direkcije za brodogradnju izabran je za docenta na Mašinskom fakultetu u Beogradu za predmet Geometrija i statika broda. Godine 1967. izabran je za vanrednog, a 1971. za redovnog profesora, što je bio do odlaska u penziju 1982. godine. Predavao je predmete: Geometrija i statika broda, Projektovanje broda i Otpor i kretanje broda. Bio je šef Katedre za brodogradnju u nekoliko navrata. Napisao je udžbenik „Teorija broda”, objavljivao naučne i stručne radove iz oblasti stabiliteta broda i projektovanja broda, učestvovao u stvaranju pravila Jugoregistra. Projektovao veći broj specijalnih rečnih brodova (minolovce, tegljače), među njima i brod „Hristo Botev” za bugarskog naručioca, koji je ispunio izuzetno teške projektne zahteve.

Kosara Jojić (Peć, 1924 – Beograd, 2018) je završila Mašinski fakultet u Beogradu 1950. godine, gde je doktorsku disertaciju „O izvijanju rebraste ploče” odbranila 1955. godine – što je bio prvi doktorat na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Odmah po diplomiranju radila na Katedri za termotehniku, na predmetima Parni kotlovi i Otpornost materijala. Na Katedri za mehaniku izabrana je za asistentkinju 1953. godine, 1957. za docentkinju, 1963. za vanrednu i 1971. godine za redovnu profesorku za predmet Otpornost materijala. Školsku 1955/56. godinu provela je na stručnom usavršavanju na Kings koledžu u Velikoj Britaniji.

Još kao asistentkinju, osnivač Katedre za brodogradnju Jakov Hlitčijev uvodi je u nastavu na predmetu Proračun brodskih konstrukcija. To su koreni veze koja će značajno uticati kako na njen dalji rad tako i na život Katedre za brodogradnju. Naime, i pored toga što je formalno bila članica i dugogodišnja šefica Katedre za otpornost materijala, njeni naučni radovi, počev od doktorske disertacije, često su bili inspirisani problemima čvrstoće broda. Predmetu Proračun brodskih konstrukcija dala je neizbrisiv pečat, tako što je, između ostalog, uvela savremenu metodu konačnih elemenata studentima brodogradnje – znatno ranije nego što je ta materija zvanično ušla u nastavne programe tog i ostalih odseka Mašinskog fakulteta. Jojić je 1989. godine otišla u penziju ali je sve do 1994. volonterski držala nastavu iz Čvrstoće broda, kako bi pomogla Katedri za brodogradnju u njenim hroničnim problemima u pogledu brojnog stanja nastavnika.

Osim na Mašinskom, predavala je i na Elektrotehničkom, Tehnološkom i Građevinskom fakultetu u Beogradu, Mašinskim fakultetima u Sarajevu, Nišu, Prištini i Kninu, centrima za vanredne studije u Smederevskoj Palanci i Loznici, centru za redovne studije u Žarkovu. Na poslediplomskim studijama na Mašinskom fakultetu u Beogradu predavala je predmet Teorija ploča i ljuski, na Građevinskom fakultetu u Sarajevu predmete Poglavlja iz stabilnosti konstrukcija, Dinamički proračuni mašinskih konstrukcija 1 i 2, i Dinamički proračuni motora sa unutrašnjim sagorevanjem.

Objavila je niz naučnih i stručnih radova iz oblasti čvrstoće, od kojih su mnogi inspirisani problemima brodskih konstrukcija. Bavila se prevođenjem klasika iz oblasti mehanike i teorije elastičnosti. Bila je članica Jugoslovenskog društva za mehaniku, Matematičkog instituta Srbije, Naučnog društva za primenjenu matematiku i mehaniku.

Borislav Džodžo (Cavtat, 1922 – Beograd, 2013) je završio Mašinski fakultet u Beogradu 1955. godine, gde je 1961. godine odbranio doktorsku disertaciju „O vibracijama torzionih sistema na koje dejstvuju i spoljni i unutrašnji momenti prigušenja”. Radio je u Mašinskom institutu SANU (1951–1972). Bio je na stručnim usavršavanjima na Odeljenju za vibracije firme MAN u Augsburgu (1954), kao i na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju (1961–1963), usavršavajući se u oblasti računarstva, vibracija i upravljanja. Radio je u oblasti teorije oscilacija i vibracija mašinskih postrojenja kako teorijski, tako i praktično.

Na Katedri za brodogradnju Mašinskog fakulteta u Beogradu 1972. je izabran za vanrednog, a 1975. za redovnog profesora, gde je radio do odlaska u penziju 1988. godine. Držao je predmete Brodska postrojenja, Vibracije broda, Propulzija broda i Račun verovatnoće (objavio i zbirku zadataka iz te oblasti). Pokrenuo je primenu računara u inženjerskim proračunima i 1963. godine održao prvi kurs FORTRAN-a u Jugoslaviji. Bio je šef Katedre u nekoliko mandata. Njegovi publikovani radovi (među njima i tri monografije) kreću se u širokom dijapazonu od oblasti inženjerskih konstrukcija preko primenjene mehanike do matematike.

Projektovao je mašinska postrojenja i propulzore potiskivača, bagera, ledolomaca, plovnih dizalica. Dao je originalno rešenje razvoza brodogradilišta „Sava” u Mačvanskoj Mitrovici. Pokretač je i inicijalni urednik časopisa „Brodarstvo”. Radio je na donošenju pravila gradnje pomorskih i rečnih brodova Jugoslovenskog registra brodova. Autor je niza domaćih i stranih patenata (brodski pogon, brodogradilišta, pneumatska platforma, univerzalni zglob). Bio je član je stručnih društava i pasionirano se bavio brodograđevnom terminologijom i publicistikom.

Branislav Bilen (Kraljevo, 1931 – Beograd, 2009) je diplomirao 1956. na Brodograđevnom odseku Fakulteta strojarstva i brodogradnje u Zagrebu, a doktorirao 1974. godine na Mašinskom fakultetu u Beogradu disertacijom „Kvantitativna analiza oblika sapnice kao elementa brodskog propulzivnog organa”. Po završetku studija, kratko vreme je radio u Institutu za brodsku hidrodinamiku u Zagrebu, a zatim dvadeset godina u brodogradilištu „Tito” u Beogradu i dvadeset godina u Institutu tehničkih nauka SANU (od 1981. do 2001. kao direktor).

Od 1982. je radio kao vanredni, a od 1987. kao redovni profesor na Katedri za brodogradnju (do penzionisanja 1997. godine). Držao je predavanja iz predmeta Projektovanje broda, Otpor i kretanje broda, Geometrija i statika broda, Konstrukcija broda i Tehnologija brodogradnje. Dugo godina je bio šef Katedre. Svoje ogromno iskustvo iz brodograđevne prakse ugrađivao je u fakultetska predavanja.

U toku više od dvadeset godina rada u brodogradilištu „Tito” izradio i realizovao veliki broj projekata bagera, rečnih, rečno-morskih i morskih brodova. Posebno treba istaći potiskivače, lučke remorkere, brodove snabdevače, obalne morske brodove, bagere vedričare – koji su svojom pojavom doprineli uvođenju novih tehnologija i koji su brojem svojih izvedbi potvrdili visoki tehnički nivo i obezbedili brodogradilištu visoku reputaciju u svetu i velike finansijske efekte u periodu dužem od dvadeset godina.

Od njegovih istraživačko-razvojnih projekata ističu se hidrostatička propulzija brodova, hidraulična vučna vitla, radijalna papučasta spojnica, modularna gradnja malogabaritnih brodova. Njegov teorijski doprinos sadržan je u velikom broju naučnih radova i tri monografije. Autor je većeg broja inovacija, četiri otkupljena patenta i osam priznatih patentnih rešenja.

Mladen Jovanović (Beograd, 1926 – Beograd, 2006) je završio Mašinski fakultet u Beogradu 1952. godine, gde je 1978. doktorirao disertacijom „Razmatranje nekih pojava i parametara značajnih pri projektovanju potiskivačkih sastava”. Radio je u brodogradilištu „Čukarica” (kasnije brodogradilište „Tito”) kao prvi brodograđevni inženjer sa beogradskog Mašinskog fakulteta, gde je, između ostalog, projektovao motorni teretnjak zavarene konstrukcije za Jugoslovensku ratnu mornaricu (tankeri su prva dva motorna broda izgrađena posle rata u brodogradilištu; za ove brodove su prema projektu izliveni i obrađeni propeleri u samom brodogradilištu). Odatle 1956. sa mesta šefa projektantskog biroa prelazi u Jugoregistar, a 1957. u Projektantski zavod rečnog saobraćaja (koji postaje PIM-projekt), gde napreduje do direktora za razvoj.

Od 1954. do 1958. radi kao honorarni asistent na Mašinskom fakultetu. Od 1982. godine, pa i nakon odlaska u penziju, predavao je na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, kao i na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu. Od 1987. do 1992. je kao honorarni nastavnik predavao na Mašinskom fakultetu predmete Geometrija i statika broda i Tehnička flota (predmet koji je sam i oformio), ugrađujući svoje bogato praktično iskustvo u nastavu.

U izdanju Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, objavio je tri udžbenika: „Istraživanje radnih, tehnoloških i eksploatacionih osobenosti brodova tehničke flote” (sa Došljak M., Čolić V., Škiljaica V, 2007), „Izgradnja i održavanje broda” (2005) i „Projektovanje broda” (2002).

Projektovao je veliki broj brodova različite namene (tegljače, potiskivače, patrolne, ribarske, bagere itd.) od kojih su brojni izgrađeni za strane naručioce u Burmi, Indiji, Čileu, Bangladešu, Rumuniji itd. Zaslužan je za razvoj brodova tehničke flote i posebno za uvođenje potiskivača. Izrađivao je elaborate i projekte brodogradilišta (Kladovo, Golubac, Basra itd.). U toku izgradnje hidroelektrane Đerdap, radio je studije plovidbe i odbrane od leda. Učestvovao je na brojnim simpozijumima i kongresima u zemlji i inostranstvu sa saopštenjima (Rumunija, Bugarska, Kina itd.). Publikovao je u časopisima brojne stručne i pregledne radove iz oblasti brodogradnje.

Milenko Šuša (Sremska Mitrovica, 1936 – Beograd, 2022) je diplomirao na Katedri za brodogradnju Mašinskog fakulteta u Beogradu 1960, a doktorirao je disertacijom „Sposobnost broda za plovidbu nakon pretrpljenih velikih deformacija” 1991. godine. Zapošljava se montaži fabrike „Milan Stepanović – Matroz” u Sremskoj Mitrovici, potom prelazi u brodogradilište „Sava” u Mačvanskoj Mitrovici na mesto tehničkog direktora i, kasnije, na mesto tehničkog direktora u brodogradilište „Tito” u Beogradu. Konačno prelazi u Jugoslovenski registar brodova, gde je do odlaska u penziju radio kao vršilac dužnosti direktora. Dugi niz godina bio je honorarni profesor za predmet Tehnologija brodogradnje u Srednjotehničkoj brodarskoj školi u Beogradu, a 1985. godine je izabran za honorarnog nastavnika za predmet sa istim nazivom i na Višoj školi – Politehničkoj akademiji u Beogradu.

Po završetku studija kratko je radio kao asistent na predmetu Otpornost materijala. Godine 1998. izabran je za honorarnog docenta na Mašinskom fakultetu u Beogradu, za predmet Tehnologija brodogradnje na Katedri za brodogradnju, gde je predavao do odlaska u penziju 2006. godine. Objavio je udžbenik „Tehnologija brodogradnje” 2007. godine, koji je i dalje osnovna literatura za ovaj predmet kao i vredan materijal za sve inženjere brodogradnje uključene u proces proizvodnje.

Objavio je niz stručnih i naučnih radova. Autor je većeg broja projekata (potiskivača, pontona, pontonskih mostova) i inovacija u oblasti tehnologije brodogradnje. U okviru Međunarodnog udruženja institucija tehničkog nadzora i klasifikacija (TSCI) bio je zadužen kao autor za „Pravila za klasifikaciju i gradnju brodova, Deo 2-Trup”.

Milan Hofman (Zemun, 1947) je na Mašinskom fakultetu u Beogradu diplomirao 1972, magistrirao 1980. sa tezom „Istraživanja uticaja jakih magnetnih polja na talasna kretanja elektroprovodne tečnosti”, i doktorirao 1986. godine sa disertacijom „Prilog određivanju otpora tela u slučaju kretanja u blizini slobodne površine”. Na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu je od 1973. radio kao asistent na predmetu Tehnička mehanika, a od 1987. kao docent na predmetu Otpor i propulzija broda.

Na Katedru za brodogradnju Mašinskog fakulteta je prešao 1988, kada je izabran za docenta za predmet Brodska postrojenja, za vanrednog profesora za predmete Teorija broda i Brodska postrojenja izabran je 1992, a za redovnog profesora za predmete Teorija broda i Ponašanje broda na talasima 2001. godine, gde je radio do odlaska u penziju 2012. godine. Oformio je predmet Ponašanje broda na talasima, a osim predmeta za koje je formalno izabran, predavao je i niz drugih predmeta iz dinamike broda i brodske hidrodinamike. Kao stipendista DAAD-a boravio u institutu DST u Duizburgu 1999, a kao stipendista Tempusa na Tehničkom univerziteta u Delftu 2003. godine. Na koledžu MCAST na Malti je 2012. godine držao kurs „Marine Auxiliary Plants”.

Istraživački se bavi brodskom hidrodinamikom (određivanjem otpora broda u plitkoj vodi, magneto-hidrodinamičkim pogonom brodova), kao i merenjem i analizom brodskih vibracija, a posebno dinamičkim stabilitetom broda na talasima i analizom rizika od prevrtanja, za koju je, kao rukovodilac tima, dobio i međunarodnu nagradu „The RINA and Lloyd’s Register Educational Trust Ship Safety Award” 2007. godine. Od 2010. godine bavi se razvojem uređaja za konverzije energije talasa u električnu energiju. U okviru ovih istraživanja, učestvovao je u nizu eksperimenata u bazenima s talasima i u realnim, morskim uslovima.

Učestvovao je na nizu stručnih i naučnih konferencija i objavio veliki broj radova u vodećim svetskim časopisima, kao i dve knjige: „Otpor i propulzija brzih brodova u plitkoj vodi” (sa Radojčić D., 1997) i „Ponašanje broda na talasima” (2020). Rukovodio je velikim brojem stručnih projekata Katedre za brodogradnju. Član je društva RINA i nemačkog Društva za primenjenu matematiku i mehaniku (GAMM). Bio je predsednik DBIT-a i šef Katedre za brodogradnju.

Dejan Radojčić (Beograd, 1949) je na Mašinskom fakultetu u Beogradu 1975. diplomirao, 1982. magistrirao sa temom „Otpor gliserskih formi bez stepenika”, a 1987. godine doktorirao sa temom „Matematički model za rešavanje problema hidrodinamike glisera”. Po diplomiranju se zapošljava u brodogradilištu „Brodotehnika”, zatim prelazi u brodogradilištu „Tito”.

Na Mašinski fakultet prelazi 1979. godine, gde kao asistent drži vežbe iz Geometrije i statike broda, Otpora i propulzije broda i Projektovanja broda. Školske 1984/85. je kao stipendista Britanskog saveta boravio na Odseku za nauku o brodu Univerziteta u Sautemptonu, usavršavajući se u oblasti specijalnih brzih jedinica i primeni računara u brodogradnji. Za docenta je izabran 1988, 1993. za vanrednog, a 2001. godine za redovnog profesora za predmete Otpor i kretanje broda i Oprema broda, gde je radio do odlaska u penziju 2014. godine. Bio je višegodišnji šef Katedre za brodogradnju.

Najviše se bavi praktičnim problemima otpora i propulzije brodova, a donekle i projektovanjem specijalnih brzih brodova kao što su čamci, patrolni brodovi itd. Učestvovao je s radovima na više kongresa u inostranstvu i objavljivao radove u kojima je uglavnom data metodologija za izračunavanje potrebne snage brzih brodova. Objavio je četiri monografije: „Otpor i propulzija brzih brodova u plitkoj vodi” (sa Hofman M., 1997), „Reflections on Power Prediction Modeling of Conventional High-Speed Craft” (2019), „Power Prediction Modeling of Conventional High-Speed Craft” (sa Kalajdžić, M., Simić, A., 2019) i „Design of Contemporary Inland Waterway Vessels – The Case of the Danube River” (sa Simić, A., Momčilović, N., Motok, M., Friedhoff, B., 2021).

Nakon dvehiljaditih, uspešno je krenuo da se uključuje u međunarodne naučno-istraživačke projekte, što će se pokazati kao glavni istraživački put Katedre za brodogradnju. Dobitnik je nagrada: „Vice Admiral E.L. Cochrane Award“, koju dodeljuje SNAME za najbolji recenzirani rad Društva koji je objavljen tokom godine (2015) i Godišnje nagrade Mašinskog fakulteta za najbolju knjigu u 2021. godini.

Aktivni je član DBIT-a i u dva navrata je bio predsednik Društva. Član je društva RINA i američkog Društva brodograđevnih i pomorskih inženjera (SNAME).

Milorad Motok (Beograd, 1957) je na Mašinskom fakultetu u Beogradu diplomirao 1981, magistrirao 1988. sa tezom „Neki načini proračuna površinskih nosača brodske konstrukcije” i doktorirao 1995. godine sa disertacijom „Naponi i deformacije brodske palube oslabljene otvorom”.

Na Katedri za brodogradnju radio od 1983. godine kao asistent, a od 1996. kao docent, od 2001. kao vanredni, a od 2007. pa do 2023. godine, kada odlazi u penziju, kao redovni profesor na predmetima Čvrstoća broda i Konstrukcija broda. Najznačajnije unapređenje u nastavi za koje je zaslužan je uvođenje metode konačnih elemenata u predavanja i vežbe u okviru predmeta Čvrstoća broda.

U svom naučnom i stručnom radu bavi se različitim problemima čvrstoće brodskih konstrukcija koristeći metode teorije elastičnosti, metode konačnih elemenata i empirijsko-statističkih metoda klasifikacionih društava. Uradio je veći broj proračuna čvrstoće različitih brodskih konstrukcija i merenja i analize vibracija za potrebe domaćih brodogradilišta. Objavljivao je radove iz oblasti čvrstoće i vibracija broda u domaćim i stranim stručnim časopisima, kao i dve knjige: „Čvrstoća broda – Odabrana poglavlja statičke analize” (2005) i „Design of Contemporary Inland Waterway Vessels – The Case of the Danube River” (sa Radojčić, D., Simić, A., Momčilović, N., Friedhoff, B., 2021), za koju je dobitnik Godišnje nagrade Mašinskog fakulteta za najbolju knjigu u 2021. godini. Kao vođa ili član tima Katedre za brodogradnju je učestvovao na brojnim domaćim i međunarodnim naučno-istraživačkim projektima. Član je društva RINA i Saveta Konfederacije evropskih udruženja pomorske tehnologije (CEMT). Bio je dugogodišnji šef Katedre za brodogradnju i predsednik DBIT-a, do odlaska u penziju krajem 2023. godine.

Igor Bačkalov (Cetinje, 1978) je na Katedri za brodogradnju Mašinskog fakulteta u Beogradu diplomirao 2003. i doktorirao 2010. sa disertacijom „Nelinearno valjanje broda pod dejstvom vetra i talasa”.

Na Katedri za brodogradnju je od 2004. radio kao asistent, od 2010. kao docent i od 2018. do 2023. godine kao vanredni profesor na predmetima Plovnost i stabilitet broda, Ponašanje broda na talasima i Međunarodni propisi u brodogradnji (koji je oformio i za njega napisao udžbenik). Godine 2009. je boravio na Odseku za brodogradnju Univerziteta u Gentu u okviru programa razmene nastavnog osoblja Erasmus Mundus External Cooperation BASILEUS. Bio je gostujući predavač na Univerzitetu u Trstu i na Univerzitetu Federiko II u Napulju.

U svom naučno-istraživačkom radu se bavi nelinearnom dinamikom broda, sigurnošću broda, međunarodnim propisima u brodogradnji, projektovanjem nekonvencionalnih rečnih i morskih brodova i ponašanjem broda na talasima. Objavio je niz naučnih radova u vodećim međunarodnim časopisima i učestvovao na brojim konferencijama. Takođe, učestvovao je u više međunarodnih istraživačkih projekata Katedre za brodogradnju, a kao vođa tima na projektima „Innovative Danube Vessel EU Strategy for the Danube Region, Priority Area 1a – Mobility and Multimodality” (2012–13) i „NOVIMAR (NOVel Iwt and MARitime transport concepts)”, u okviru programa Evropske komisije „Horizon 2020” (2017-21).

Kao jedan od članova tima koji je vodio prof. Milan Hofman, dobitnik je nagrade „The RINA and Lloyd’s Register Educational Trust Ship Safety Award” za 2007. godinu. Član je društava DBIT i RINA. Takođe, obavlja funkcije u različitim međunarodnim stručnim telima, poput Komiteta za istraživanje i razvoj stabiliteta broda (SRDC) i Evropskog saveta za primenjeno istraživanje i razvoj u brodogradnji (ECMAR). Od 2022. godine radi u institutu za brodsku hidrodinamiku DST u Duizburgu.